Управо је у Дневнику 2 РТС-а била гост госпођа министар (иако у дневнику кажу „министарка“ али се мени таква глупост неће ни омаћи) и рече она у једном тренутку „… видела толику љубав деце за своје старатеље…“.
Типична неписменост која вуче корене из песама на енглеском у којима кажу „my love for you“ па онда то наши „песници“ препевају са „моја љубав за тебе“ и онда госпођа министар шири даље преко државне медије ту глупост. Невероватно, али истинито. Да ли је тако тешко држати се свог, српског говора и рећи, рецимо, „моја љубав према теби“?
Да, нажалост, тешко је „држати се свог, српског говора“. Тешко је то Србима с краја 20. и почетка 21. века, периода глобализације, европских интеграција и балканских дезинтеграција. Дезоријентисани на своме терену, похрлили смо ка туђем: терену, језику, робним маркама и историји – што да не?
Туђе је милије јер оличава недосањани сан, вечиту чежњу, неслућену могућност. Да нам српска деца не би говорила англо-српски (као велики број садашњих младих родитеља), још у предшколском узрасту шаљемо их у приватне школе енглеског, јер, забога, нећемо ваљда да им плаћамо приватне часове српског?! Укинућемо им ћириличну тастатуру на рачунарима, јер је немају ни на мобилним телефонима (наравно да од произвођача нећемо тражити тако нешто, зар да нам се бели свет смеје?). Изгубићемо (још) један рат, без борбе, јер овај рат се води на много културнији начин – језиком као главним оружјем и средством културе. Коначно, нашој срећи неће бити краја када постанемо Енглези (као да то до сада нисмо били у фразеолошком смислу!).
Питам се шта би Домановић, Змај (онај склон друштвеној сатири) написали да сада, којим случајем, бану међу нас разсрбљене Србе? До њиховог васкрснућа, остаје овај мој ламент.
Коментар by Снежана — 18. фебруар 2010. @ 16.22
Lepo receno Snezana, i to je problem danasnjih roditelja. Decu sa 5 godina salju na engleski kurs, kako bi ucili da kazu nesto lepo na tom globalnom jeziku, a srpski jezik, pojma nemaju. U stvari znaju da kazu samo psovke, i to je jedino za sta ga koriste.
Evo jos jednog primera: Brat moj, jedanaestogodisnjak, ide u peti razred osnovne skole i uci tri jezika: nemacki, engleski i srpski. Dete od jedanaest godina uci 3 jezika, pa dajte. Umesto da savlada prvo maternji i da se ljudi toga drze, oni uce tamo neke strane jezike, kako bi sirili znanja. Nazalost, tako ce samo svoje znanje upropastiti jer ce im se tri jezika pomesati. I naravno, iz nemackog i engleskog ima petice, a iz maternjeg jezika ima dvojke ili trojke. Eto savrsen nacin da srpski jezik u zaborav padne.
Hvala vam…
Коментар by Luka — 25. фебруар 2010. @ 20.12
Сад чух на „Пинку“: „осећао сам симпатије за ту девојку“. Као да је то осећање симпатије имао у њено име тј. да је осећао симпатију уместо ње :)).
Наравно, неписмено и буквално преведено са „I feel simpathy for you“. У срспком језику осећања не постоје за некога него се осећају према некоме.
Коментар by Ћирило — 3. март 2010. @ 20.41