Ето, поновило се, овог пута у специјалној емисији РТС1 о ситуацији насталој због проглашења независности Косова, када је госпођа водитељ најавила „дописницу из…“ и остаде жива и здрава, Богу хвала. Одувек је занимање било „дописник“. Дописница је парче картона за слање вести поштом и сматрам да је називање жене која је дописник именицом „дописница“ типичан пример „силовања“ језика од полуписмених и недовољно образованих људи. Евидентно је да ерозија образовања водитеља и спикера у Србији (да не помињем остале јавне раднике), која траје већ дуже време и на коју су многи учени Срби без икаквог ефекта упозоравали, узима маха али и жртве у све неправилнијем и рогобатнијем говору на медијама (да, медија, како се изговара на енглеском, а не медиј, како смо безглаво увезли израз са географски блиског запада). Са друге стране, исте те медије врше страшан утицај на народне масе, тако да је реч о позитивној повратној спрези која ће нам кад тад доћи главе јер ћемо изгубити српски језик. А кад један народ изгуби средство говора, онда је све мање разлога да то буде народ који се тако зове, него ће бити стопљен са неким другим народом… И на то су упозоравале многе учене српске главе, али изгледа да никога није брига…
17. фебруар 2008.
2 Comments »
RSS feed for comments on this post. TrackBack URL
Изгледа да не гледате телевизију Б92, на којој је употреба „политички коректног“ говора обавезна код женског рода за занимања. Па тако на крају вести можете прочитати „уредница“ или „уреднице“ а пре неколико дана у најави прилога, водитељка је употребила и назив „психолошкиња“.
Коментар by Милан Динић — 17. фебруар 2008. @ 23.19
ТВ гледам врло ретко, а и онда баш бирам шта ћу да гледам, претежно је то неки добар филм. Признајем да ме политика не привлачи, такве емисије гледам само кад морам, тј. кад је битно бити информисан о тренутку, ситуацији.
ТВ Б92 не гледам из принципа, пошто иза њих стоји „Сорош“ фонд и ко зна које још по Србију опасне невладине и организације и фирме америчке владе. А претходних дана сам, да бих био добро информисан, прелетао и преко њихових емисија и чуо како све силују српски говор и језик.
Камо среће да су медије тако слепо извршавале неке друге, много битније и од учених Срба дате препоруке око српског језика, сада не бих ја протествовао. Бар не у оволикој мери, да имам свој дневник посвећен томе.
И сама госпођа-ђица Ђорђевић, аутор чланка у „Политици“ упада у замку новоговора у следећем пасусу:
„Професор др Свенка Савић, један од наших највећих стручњака за психолингвистику и координаторка Центра за родне студије Универзитета у Новом Саду и један од аутора Речника српског језика који је у припреми, међутим, тврди да језичка равноправност представља само доследно остваривање српског језика, који има и женски род и додаје: “
Као што видите, госпођа-ђица Ђорђевић помиње „Професор“ и уместо да остане доследна и каже „координатор“, пребацује то занимање у женски облик.
Моје становиште је да треба послушати ученог, непревазиђеног и многопоштованог г. Нушића и овако устројити ствари а не измишљати новоговор:
Супруге министара су госпође министарке и нека им ту женски облик. То би значило да је докторка супруга доктора, лекарка супруга лекара, координаторка супруга координатора итд.
А за занимања и звања жена онда да користимо госпођа-ђица министар, г-ђа-ђица координатор, г-ђа-ђица лекар, г-ђа-ђица псилохог. Ја се тако одувек изражавам и још се није десило да се нека госпођа-госпођица побунила или да ме нису разумеле.
Пошто овакав начин изражавања није у супротности са правилима српског језика а опет даје одредницу о занимању/звању жена, тј. поштује смернице ЕУ, онда зашто ово не би смо користили заиста?
Госпођу Катарину Ђорђевић поздрављам за прелеп и врло користан чланак и потпуно се слажем са њом.
Коментар by Ћирило — 19. фебруар 2008. @ 10.47