Дон Кихот на српски начин Један покушај да се сачува српски језик од глобализације разнарођених и несрба

У Београдском ТВ програму који се управо завршио, рече госпођа водитељ „Вече са Хосе Карерасом…“ и одмах се дохватих свог дневника на интернету да му кукам што ова госпођа и на жалост не само она, не зна да се у српском језику у падеж ставља и име и презиме. Тако би она вест требало да гласи „Вече са Хосеом Карерасом…“. Примери су даље „концерт Џоа Кокера“ а не „концерт Џо Кокера“, „одлична улога Џони Депа“ треба да гласи „одлична улога Џонија Депа“, „филм са Том Крузом“ треба да гласи „филм са Томом Крузом“ итд. ТВ и радио су, на жалост, препуни лоших примера, као да немају времена да изговоре до краја име и презиме у падежу како треба него у журби скраћују име.

Еј, Србијо, којим језиком ти говориш? Ајд’ да пређемо на енглески, да се бар не једим од оволико безглаво увезених речи. На српском се каже „кућни“, рецимо апарати и нема места за „кућанске“, далеко им лепа кућа…

Још једна реч увезена са географски нам блиског запада, потпуно је потиснула стари израз – очигледно.

Ех, Србијо…

Као и многе друге речи које су убачене са непосредног нам запада потпуно неуко, безглаво и без икакве резерве, тако и ова, у свој својој рогобатности царује српским језиком.

Како неко може да каже „изнапоља“?! У српском се користи реч „ван“ у значењу „напољу“, „споља“. „Извана“ нека говоре они који су измислили ту конструкцију, ионако им је новоговор за дику и хвалу.  Ми имамо „ван“, „напољу“, „споља“ и то је сасвим довољно за писмене и образоване људе да се изразе.

Ето, поновило се, овог пута у специјалној емисији РТС1 о ситуацији насталој због проглашења независности Косова, када је госпођа водитељ најавила „дописницу из…“ и остаде жива и здрава, Богу хвала. Одувек је занимање било „дописник“. Дописница је парче картона за слање вести поштом и сматрам да је називање жене која је дописник именицом „дописница“ типичан пример „силовања“ језика од полуписмених и недовољно образованих људи. Евидентно је да ерозија образовања водитеља и спикера у Србији (да не помињем остале јавне раднике), која траје већ дуже време и на коју су многи учени Срби без икаквог ефекта упозоравали, узима маха али и жртве у све неправилнијем и рогобатнијем говору на медијама (да, медија, како се изговара на енглеском, а не медиј, како смо безглаво увезли израз са географски блиског запада). Са друге стране, исте те медије врше страшан утицај на народне масе, тако да је реч о позитивној повратној спрези која ће нам кад тад доћи главе јер ћемо изгубити српски језик. А кад један народ изгуби средство говора, онда је све мање разлога да то буде народ који се тако зове, него ће бити стопљен са неким другим народом… И на то су упозоравале многе учене српске главе, али изгледа да никога није брига…

Неки који се поводе за другима који су мање писмени од њих и/или желе да звуче „ноблес“, користе фразу „Чак штавише“ што је плеоназам у српском језику. Значи, или користите „чак“ или „штавише“, али никако немојте заједно, молим Вас.

Да, како то лепо звучи – „јавни сервис“, а тако погрешно. Ужас! Ако већ не знају енглески него само трпају туђице у јадан израњављени српски језик, боље да ћуте и не пишу ништа него препусте иоле писменим Србима који знају и енглески језик, да причају и пишу.

Пошто стварно није реч ни о аутомеханичарском нити аутоелектричарском ни сервису за рачунаре, да поменем неке којих сам се сада сетио, јер је у српском језику одавно  распрострањено коришћење речи „сервис“ у таквом смислу, молим водитеље, новинаре, политичаре и све остале јавне раднике који могу да утичу на српски говор да више не користе “сервис” у новим изразима него да се врате доброј старој речи “услуга”.

Као и сва друга дешавања са српским језиком крајем прошлог века о којима овде пишем и против којих се усамљено буним, тако и ово датира из тог периода, када су радознали и радозналост напречац постали знатижељни и знатижеља. За радозналост као да више нико ни не зна, бар од јавних радника.

Молим водитеље, новинаре, политичаре и све остале јавне раднике који могу да утичу на српски говор да више не користе “знатижељу” него да се врате доброј старој речи “радозналост”.

До отприлике 1990. се у овој земљи, мојој земљи Србији, говорило „После толико година…“ или „После свега…“, а од тада се, као декретом, користи „након“.  „После“ као да више не постоји, избрисано је из свести и речника ових водитеља, новинара, политичара и осталих јавних радника. Опет се десило да нам неко „гаси“ српске речи а уводи неке које користимо само повремено, ради лепоте стила, тј. да не би два пута узастопце употребили „после“.

Молим водитеље, новинаре, политичаре и све остале јавне раднике који могу да утичу на српски говор да више не користе “након” него да се врате доброј старој речи „после“.

Једна држава, две државе, три државе, четири државе, пет-шест-седам-осам… држава.

Између две ДРЖАВЕ, три државе, четири државе, ПЕТ-ШЕСТ-СЕДАМ-ОСАМ… ДРЖАВА.

Волео бих да ми неко покаже граматику српског језика до 1990. године у којој се дефинише:

„… између двеју држава…“

Молим новинаре, водитеље, политичаре и остале људе који могу да својим јавним радом утичу на српски говор да науче и род и број у српском језику.