Архиве за категорију ‘О језику, роде’

Сретан

недеља, 4. април 2010.

Просто не могу да верујем шта „јавни сервис“ себи дозвољава на највећи православни празник – честита нам Ускрс са „Sretan Uskrs“. Ем латиницом, ем не знам шта значи то „сретан“?! Ако је реч о срећи, онда је стање, осећање неке особе – срећан, срећна, срећно. Изгледа да постоји неко осећање које је мени непознато а зове се „срета“…

чекирати

четвртак, 11. март 2010.

Уби нас овај енглески у информатици, за шта смо сами највише криви, али, признаћете, постоји и много претеривања у његовом коришћењу. Зашто „чекирати“ кад се „оверава“, чак сам много наклоњенији и „штиклирању“ које има десет до двадесет пута дужи стаж као страна реч у српском.

Poslanica G17 prevrnula se u automobilu

четвртак, 11. март 2010.

Блиц је ноћас објавио вест коју су написали P. V. – M. M. | 11. 03. 2010. – 00:02h (преносим део који заслужује да се појави у блогу):
Jelena Travar, poslanica G17 plus iz Žitišta, juče je sprečena da učestvuje na sednici parlamenta jer je usled poledice na putu Beograd-Zrenjanin doživela saobraćajnu nezgodu i prevrnula se u automobilu. Travarova je, na sreću, prošla bez povreda, ali je njeno vozilo slupano, pa će u narednom periodu morati da dolazi na posao u Skupštinu posuđenim automobilom.

Питања која се сама по себи намећу су:

1. Шта ме брига што се парче хартије негде преврнуло?

2. Ко је Г17 да прави посланицу кад то може само патријарх?

3. Како парче хартије може да има име и презиме?

:) :) :) :) :) :) :) :) :) :) :) :) :) :) :) :)

Дакле, господо новоговорци, нећете ме никад натерати да посланика женског пола (значи г-ђицу или г-ђу посланика) назовем називом који се користи за обраћање тј. честитку патријарха СПЦ пред наступајући Божић. У исту групу новоговорних речи тј. вештачког творења именица женског рода за занимања спада и „дописница“ о којој сам раније писао.

Богу хвала, госпођи посланику ниеј било ништа приликом ове несреће.

Иначе, „посудити“ се на српском каже „позајмити“, за неупућене и неписмене.

видимо се

недеља, 28. фебруар 2010.

Још једна фраза дубоко уврежена последњих десетак, а можда и више година, вероватно настала неписменим превођењем поздрава на енглеском „see you“. Ако ће се то виђење десити у будућности, што се надамо па се тако поздрављамо, онда нема никаквог  разлога да се не каже „видећемо се!“.

Видимо се сад, а видећемо се можда ускоро или ко зна кад…

медиј

недеља, 28. фебруар 2010.

Не могу да се начудим себи како сам могао све ово време да изостављам реч која ми највише пара уши скоро две деценије – „медиј“. Погађате и сами, увезена је са запада захваљујући полуписменим новинарима који су извештавали са ратишта и сервирали нам разне стране речи па и ове. Поптуно је бесмислено и безразложно било заменити дотадашњу реч, такође страну – „медијум“ која је тада у српском језику имала двојако значење – „ТВ или радио станицу, новине итд.“ и особа која осећа натприродне силе.

Ако већ хоћемо да ТВ или радио станицу, новине итд. разликујемо од екстрасенса, онда хајде да по ко зна који пут увеземо реч из енглеског језика, овог пута ову: „media“ – медија“ и да њу користимо јер је много природнија. Такође вас подсећам да се у српском језику врло мало речи завршава на ј јер је то код нас тотално неприродно – у ствари, осим „медиј“ не могу да се сетим ниједне друге, што још више говори у прилог мом предлогу и неприродности ове речи.

Најбољи рад на литерарном конкурсу „Спознај себе, чувај језик свој“ „Уније ученичких парламената“ општине Вршац

петак, 26. фебруар 2010.

Овај конкурс, који ће, надам се, да постане традиционалан, је завршен 22. фебруара 2010. читањем најбољих радова у амфитеатру гимназије „Борислав Петров Браца“ од 13 до 14 часова.

За најбољи рад је проглашен састав Луке Немање, ученика ШЦ „Никола Тесла“ и имам ту част да га пренесем овде у целости, пошто је млади господин Лука био љубазан да ми га пошаље у дигиталној форми. Драго ми је што нисам усамљен у својој борби да вратим Србе у српски језик, Лукин рад је још један позив за буђење равнодушних!

Лука, свака част, само напред и да да Бог да у српском народу све више њих буде налик теби! Следи текст:

Спознај себе, чувај језик свој

Гласови су хујали вековима, хиљадама година, кроз оне пустоши, планине и пећине, како би се мисао пренела са једног места на друго. Лутале су тако кроз онај ваздух врели, мењале облик и значење, док та, хранљива мисао која ће човека срећним учинити, не стигне на свој темељ прави. Некад се утопли, а некад исчежзне без трага и гласа, a онда, струје се поново стварају само у друкчијем изгледу. Томе ће једном доћи крај и те мисли које су струјале ноћима и данима биће записане на земљи, тканини, камену и папиру. Блага рука прелази грубим потезом преко ‘артије и камените равни, остављaјyћи траг нечега црног али веома значајног, по чему ће се у будућности народи спознавати.

Мисли и гласови више нису лутали по ономе празном и неиспуњеном ваздуху, него су чуване, тајно и јавно, на листовима папира и камена. Како је еволуција напредовала, тако су та слова добијала свој садашњи облик. Скуп тих слова, добиће и коначан назив . . . писмо.

Писмо је у древним временима мало ко знао да протумачи, али како време постаје све старије и мудрије, писмо и писана форма, постаје одличје једног племена, једног народа, једне нације и једне државе. Преносило се то, како ми волимо да кажемо, са колена на колено, али је свако написао и додао облик онакав какав је желео. Падале су кише, зле кише, које су брисале отиске написаних писама, али отопити топлину изговорене речи, не може чак ни киша одузети. Тако су речи, из дана у дан, биле сахрањиване али и рођене, јер се једним нестанком, ствара нови и веселији живот. Живот клија, уздиже се, као пролеће у пуном сјају, као раширена плућа која производи шумове и треперење тонова, тонова крика и милостивих молитва, који живе у срцима и цветовима прелепих бића. Покрет сваки једна је реч, једно значење, додир сваки једно је сећање, једно осећање ближе нарави, одлазак сваки један је опроштај, један пут кроз тунеле мрачне, без краја и повратка. Тим путем безнађа, кроз очајне тунеле, пролазила је само тишина и ништавлук, која никако није могла заживети. Тим суморним путевима дошао је крај. Дрво багремово, то прелепо и бело дрво, даће нам прве речи, први звук и први шапат свети.

Слушајте тај звук речи који извире из племенитих мисли, те мелодије и хармоније, кроз које можете певушити и своју нарав стопити са написаним или изговореним речима. Уздижете се, на гаврановим крилима среће, додирујете небо и само вас слаткоречивост испуњује, где само у сну живети можете. Док затварате очи мале и пале, шапутање избезумљује главу вашу, чујете речи ваших лоших догађаја и дана бедних, без којих успомена не би ни било. Замислите да светла нема, нема гласа који ће вам окупирати главу вашу и натерати вас да дубоко одлутате од стварности, да нема тих препознатљивих слова и изговора који вас чини снажнијим, како би се тада осећали? Осећали бисте се празним и бескорисним јер из вашег тела не може изаћи осећање љубоморе, бола, смеха и греха. Док се зора црвена рађа, узвици за још једну победу над тамним и црним ноћима, почињу мелодијом страха и јутарњег даха, из којег ће прво груба а затим глатка мелодија протећи ваздухом сивим, и испунити га неким осећајем слатким. То говор чини топлим изнутра, без обзира што се споља тешко чита или разуме, битна је та топлина која ће загрејати усамљени живот и бацити га међ’ гладни и сурови свет.

Плач човечанства чује се из тих гласова и тихих тонова, ти јаукави звуци нису већ створени или нађени у ковчегу где је све срочено, него се тај плач обликује људским духом као поноћна птица која чезне за светлом и својим пиштавим гласом. Моћ говора даје наду а исто толико и бес кроз који можете осетити зимске сузе, на обалама замрзнутог језера. Падале су сузе и брисале трагове тог црног мастила, те написане речи које нам утеху носе, али те сузе црне се нису довољно исплакале и отвориле су пут нови ка лепом речнику. Речник је као река шапата, градећи мост преко којег се прелазити може, без муке и сталног пропадања. У дубини ума и разума, крије се благо до којег се долази снежним ветровима и сталним лутањем по стенама тврдим, падајућа звезда са сјајом који носи, написаће речи горке али истините, од којих спаса нема. Сироче је онај кој’ не љуби језик свој, и не изговара га с’ потпуним разумевањем, јер онда у свом свету малом, нема места за злато које се ствара веков’ма.

Време, та кратка реч која нам животе и снаге одузима, мења висину гласа на горе, које нам стварају боре. Дијалект на малом простору може да опстане до краја времена овог, до којег ће нажалост доћи и све поново постати црна рупа, зато није грех причати језиком својим, јер га многи одбацују и прихватају туђи, а како народ то воли да каже, “туђе је слађе“, али народ греши. Сијаће сунце и код нас, само ако га призовемо и не одбацујемо оно вредно што имамо, него ту “јабуку нашега ока“ затворимо у једну кутију и чувамо је у срцима нашим. Како се крв у венама нашим буде мењала, тако ће се језик у говору мењати, али ће увек са стране, у најтамнијем углу, остати онај стари и добри изговори који су красили времена гладна. Зато окрените нови лист на којем ћете написати писмо некоме, са лепим речником који се одувек налазио близу нас, али тешко смо га проналазили, и запамтите поруку коју сте пренели са једне на другу страну моста, где ће у тишини казивати млаке али веома јаке речи у спокоју свом.

Наши су животи мали, само једна тачкица, наспрам огромноме свемиру црном, где се све рађа и шири из уништења, а језици још мањи, јер полако нестају из самога корена свог. Погледајте себе из другога угла,  где лежите на мокрој трави и тражите нечим да воду са себе збришете, али не налазите и све више и више тонете на дно океана где излаза нема, зато што себе нисте спознали, гледали сте друге и како други користе језик свој, али никада нисте покушали рећи чаробне речи на начин свој. Где се један крај завршава, ту други почиње, стварајући круг који се избрисати не може, такође ни изаћи из њега јер хладне су површине по којим ходамо ми. Нажалост, касно себе упознамо као и језик свој, увек се, док падамо кроз провалије велике, некако закачимо за неку танку грану и извучемо живи, никако да пропаднемо и идзахнемо кроз. Зато и преживљавамо свакакве патње које ће нас вечно гонити и понижавати као и у пропаст ваљати, док ми стојимо и кроз прозор гледамо како време пролази.

Река она усамљена испушта разне звуке док киша и муња севају над њом, писмо које смо послали неће стићи, биће потопљено и згужвано, док се она тамна и писана слова, топе и губе отисак свој.

Лука Немања

Упала

уторак, 23. фебруар 2010.

Упала секира у мед :) . На жалост, кад се користи као именица, онда је то неписмено увежен израз са „запада“ за некада одомаћено „запаљење“. Од запаљења плућа, преко запаљења грла, запаљења слузнице итд. дошли смо до разноразних упала…

Окружење

уторак, 23. фебруар 2010.

За време рата 90.-их неписмени новинари су нам „увалили“ а полуписмени Срби прихватили још један термин са „запада“ – окружење. Прво је овај термин коришћен за војску која је била опкољена непријатељским снагама – „били су у окружењу“. После су његову употребу проширили опет на начин који се користи на „западу“ – животна средина је замењена „животним окружењем“, радна околина „радним окружењем“ и тако даље…

еуро

уторак, 23. фебруар 2010.

Стварно ми није јасно како људи замишљају да истовремено говоре Европа и еуро – тотално имбецилно! Ако хоће еуро, нек иду на запад. Одавно је званично речено да је назив те новчане јединице „евро“!

Све за цену која прија сваком џепу

уторак, 23. фебруар 2010.

„Све за цену која прија сваком џепу“ – ниједна реклама реномираног српског произвођача средства за прање рубља не може да се замисли без овог слогана. Опет је реч о увезеној и трапаво преведеној поруци купцима, уместо да измисле неку примерену српском језику. Због тога се дешава да, уместо да користе датив – „све по цени која прија сваком џепу“ који се искључиво користи за ту намену, они нам подмећу генитив као да је цела прича намењена цени а не купцу.

Молим професоре српског да ме исправе ако грешим.